Data Owner bez prava odlučivanja nije pravi Owner

Mnoge organizacije imenuju Data Ownere.

Ime se pojavi u governance dokumentaciji.

Odgovornost se dodeli.

Uloga formalno postoji.

A onda se pojavi prvi pravi konflikt.

Data standard je usaglašen.

Data Owner traži od tima da ispravi podatke.

Menadžer kaže da za to trenutno nema vremena.

I odjednom osoba koja navodno „ownuje“ podatak nema ovlašćenje da bilo šta uradi.

Tu formalni ownership prestaje da bude dovoljan.

Za mene, najvažnija uloga Data Ownera nije da samostalno izmišlja definicije.

Njegova najvažnija odgovornost je da obezbedi da se dogovoreni data standardi zaista primenjuju u delu poslovanja za koji je odgovoran.

Ta razlika je veoma važna.

Podatak gotovo nikada ne pripada samo jednom sektoru.

Neki customer atribut može da održava jedan tim, da ga koristi nekoliko drugih, da se pojavljuje u reportingu, utiče na operativne odluke i na kraju završi u KPI-jevima koje prati menadžment.

Zbog toga jedna osoba ne bi smela samostalno da redefiniše takav podatak samo zato što nosi titulu Data Ownera.

Definicija mora da bude usaglašena između svih strana na koje taj podatak značajno utiče.

Tu Data Governance Committee postaje ključan.

Relevantni poslovni timovi, IT, MDM, reporting i ostali stakeholderi treba zajedno da definišu šta podatak znači, kako se popunjava, koja pravila važe i kakav nivo kvaliteta se očekuje.

Kada se svi usaglase, definicija postaje deo zvaničnog governance okvira.

Tek tada Data Owner dobija nešto konkretno što zaista može da ownuje.

Od tog trenutka ne bi trebalo da postoji mnogo fleksibilnosti u sprovođenju.

Ako usvojeno pravilo kaže da određeni podatak mora da se unosi na definisan način, Data Owner mora da ima ovlašćenje da zahteva da se tako i radi.

Ako su postojeći podaci pogrešni, mora da može da zahteva njihovu korekciju.

Ako tim koristi drugačije tumačenje, Data Owner mora da može da prekine takvu praksu.

To je ownership u praksi.

Ali to ne znači da Data Owner može da promeni standard svaki put kada mu postane nepraktičan.

Ako se biznis promeni i postojeća definicija više ne funkcioniše, tema se vraća na Data Governance Committee.

Svi pogođeni stakeholderi ponovo raspravljaju o njoj.

Usvaja se novi standard.

Dokumentacija se ažurira.

I tek tada se menja zvaničan način rada.

Naravno, postoje situacije kada biznis ne može da čeka formalnu odluku.

Ako se privremeno mora raditi po novoj logici, podatke unesene na taj način treba jasno obeležiti i naknadno proveriti prema standardu koji na kraju bude zvanično usvojen.

Hitnost može da opravda privremeno rešenje.

Ne sme da napravi privatni data standard.

Teži problem nastaje kada Data Owner pokušava da sprovede već usvojeno pravilo, a njegov sopstveni menadžer se sa tim ne slaže.

Tu governance mora da bude jači od hijerarhije jednog sektora.

Data Owner ne mora nužno da bude visoko pozicioniran rukovodilac.

To ga automatski ne čini pogrešnim izborom za Data Ownera.

Njegov autoritet može da dolazi iz governance strukture koja stoji iza njega.

Ako menadžer sprečava primenu zvanično usvojenog pravila, slučaj mora da se eskalira na Data Governance Committee.

A Committee mora da ima stvarnu moć da takav konflikt reši.

U suprotnom počinje da pada ceo model.

Data Governance Committee predstavlja više od jedne osobe i više od jednog sektora.

Njegove odluke nastaju kao rezultat dogovora različitih stakeholdera o tome kako zajednički podatak treba da se vodi.

Jedan menadžer ne bi smeo da može da pregazi sve te odluke samo zato što je više pozicioniran u svojoj lokalnoj hijerarhiji.

Ako to može, organizacija zapravo nema problem sa Data Ownershipom.

Ima problem sa mandatom Data Governance-a.

Titula ne pravi ownera.

Dokumentacija ne pravi ownera.

Čak ni jasno definisana odgovornost nije dovoljna.

Data Owner postaje pravi owner tek kada ima ovlašćenje da sprovede dogovorena pravila — i kada iza njega postoji governance struktura dovoljno jaka da ga podrži kada se taj autoritet dovede u pitanje.