“To radimo tako od osnivanja firme”

U jednom trenutku pokušavao sam da utvrdim ko je vlasnik određenog podatka u kompaniji.

Pitanje je delovalo jednostavno:

„Ko unosi ove podatke?“

Međutim, odgovori nisu bili ni približno jasni.

„Možda ovaj sektor.“

„Mislim da to rade oni.“

„Nisam siguran ko je trenutno zadužen.“

Na kraju se ispostavilo da podatke vezane za površinu radnji — koje bi logično trebalo da održava sektor operacija — zapravo unosi potpuno drugi sektor.

Kada sam pitao zašto, dobio sam odgovor koji savršeno opisuje veliki broj problema u Data Governance-u:

„To se tako radi od osnivanja firme.“

I tu zapravo nastaje mnogo veći problem od same greške u podatku.

Vremenom kompanije naslede procese:

• bez jasne dokumentacije,

• bez ownership-a,

• bez metodologije,

• i bez stvarnog razumevanja zašto proces uopšte postoji.

Ljudi samo nastavljaju da rade ono što su nasledili od prethodnih kolega.

Ne zato što je proces optimalan.

Ne zato što ownership ima smisla.

Nego zato što:

„Tako funkcioniše godinama.“

U takvom okruženju ownership postaje veoma nejasan.

Sektor koji unosi podatke često:

• nije stručan za tu oblast,

• ne razume poslovni kontekst,

• i ne može lako da prepozna grešku.

Sa druge strane, sektor koji zaista poseduje znanje o tim podacima često nema direktnu odgovornost za njihov unos i održavanje.

Rezultat toga nije samo lošiji kvalitet podataka.

Rezultat je organizacija u kojoj:

• niko nije potpuno odgovoran,

• problemi se rešavaju privremeno,

• a procesi opstaju samo zato što ih niko nikada nije ozbiljno preispitao.

Zato ownership ne bi trebalo da bude istorijska slučajnost.

Podatak treba da pripada sektoru koji:

• razume njegov poslovni kontekst,

• koristi ga,

• i može da prepozna kada nešto nije logično.

Jer kada ownership postoji samo zato što je „tako oduvek bilo“ —vremenom i kvalitet podataka počinje da funkcioniše na isti način.